Dva ugla istog ili Lažno sećanje

Ne znam odakle ni šta će mi ni zašto pamtim. Glupo je, on je zaboravio, sigurno.

Centar grada je bio pust i smrkavalo se. Sedeli smo sami pod pokvarenom svetiljkom. On se smejao, ja sam htela da znam kako se ljubi. Nosila sam šarenu haljinu, torbu punu knjiga i ćutanje. Želela sam da smem da progovorim. Gledao je negde mimo mene dok sam brojala ploče u trotoaru. Čekali smo da trenutak prođe.

Svežanj vekova ili minuta kasnije, napisala sam ne-priču.

 

Ne znam zašto me laže. Navlači me. K'o da bih mogao da poverujem! Pa nemam trinaest i po godina!

Ono kad smo sedeli u centru nervirala me njena kosa pogrešne boje i ona lampa što nikako da odluči da l' će da se uključi il' neće i smejao sam se nervozno k'o što se uvek smejem kad me gleda onako - zašto me gleda kao da pita "Je l' smeš?" kad zna da ne smem! I ja, budala, obuk'o baš one pantalone iz kojih mi se preliva salo, a rešio sam da krenem na trčanje, da se zategnem... Fala kurcu da je spustila pogled! Ne bih izdržao. Poljubio bih je tu, tako, takvu i sve bi se završilo - i trenutak i sve prilike koje bih imao, možda, jednom.

Slučajno sam, pre neki dan, video šta je napisala. Ne o meni, naravno. Ne nadam se. Nemam trinaest i po godina.

 

 

__________

Treća u ciklusu posvećenom osećaju četvrtka.

1. (ne-priča)

2. Eto tako.

4. Zemlja je ravna ploča