Majstor, iz Majstora i Margarite
Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca.
Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom.
Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz doba diktature.
Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat.
Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.
Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.
Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.
Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.
Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.
Najbolje prikazan lik: Pilat
Najdraži lik: Rimski
Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa
Kamijevo "opravdanje" Pravednika
Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.
zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u Šest lica traži pisca, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.
Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.
Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanje ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika
Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.
sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.
Stav Partije o Kaljajevu - da je suviše neobičan da bi bio revolucionar - osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.
Najbolje prikazan lik: Stepan
Nasimpatičniji lik: Janek
Uz čitanje slušati: vesti
Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne.
Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago.
Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između "salonskog" i "ženskog" karaktera. Dakle falila je njemu muška crta, što se nikad oženiti ne može. Šamika bi, po iskustvu sa ženama, lako mogao da se čita kao homoseksualac, ali pisac ne dozvoljava takvo tumačenje neumorno nas uveravajući da mlađi sin Sofre Kirića nije ni muškarac. Iz udobnosti ovog veka, može se reći da Šamiki nedostaje karakter uopšte, a ne tek "muška crta".
O najstarijem sinu i kćeri saznajemo kroz očev stav prema njima, što nam daje i značajan uvid u karakter gospodara Sofre. Osim što je najvažnija godina u njegovom životu vezana je za devalvaciju novca (ni ženidba, ni rođenje nijednog deteta nisu dovoljno veliki događaji da zauzmu to mesto), Sofra u deci vidi samo naslednike, produžetak svog imena, imetka i poslovanja, i posle Sofijine smrti gubi svaku vezu sa njima kao članovima porodice.
Sporedni likovi su naslikani podjednako brižljivo, i to je jedna od meni najdražih odlika ovog romana. Ignjatoviću se često zamera na nedoslednosti u građenju priče, ali ja smatram da se istorija poput ove i nije mogla napisati "dosledno". Stil je "drugačiji", sakat kao i većina junaka. Primeren je radnji, i zato dobar.
Reakcije na poslednju rečenicu nizale su se u vidu upitnika i uzvičnika i zauzele celu zadnju koricu knjige*. Ovde ih prenosim neizmenjene.
Nije postidno!
Zašto baš ovakav kraj? Ruga mu se (dobroćudno, da, ali ipak) od početka, da bi na kraju rekao da taj način života "nije postidan".
Nije postidno živeti sebe?
Nije postidno prekršiti obećanje koje utamničava?
Nije postidno do smrti ostati svoj iako sam?
Nije postidno - šta?
Na šta je tačno mislio? I od koga ga brani tom rečenicom? Od ljudi poput njegovog oca i brata, "muških" ljudi? Od prezira drugačijih, kojih na svetu ima više?
Verovatno. Kao da im pod nos potura: "Vidite, on je živeo kako je jedino mogao, kako je po prirodi morao da živi. Pogledajte njegovu pravu vrednost, pa svoju. Probajte da mu se rugate sad". On zaslužuje poštovanje baš takav, ne uprkos osobinama koje ga izopštavaju, već zbog njih.
Šamika je do kraja priče i autora uspeo da privoli svojoj istini. Zato biti "večiti mladoženja" nije postidno.
Najbolje prikazan lik: (Ako izuzmemo Šamiku) Sofra
Najdraži lik: Čamča nije idealizovan kao Sofija, pa je zato lakše vezati se za njega. (On nikad nije išao običnim putem već stranputice.)
Uz čitanje slušati: Nešto valceroliko.
_________
* Knjiga je moja i može mi se. Osuđuj dok 'oćeš.
S vragom zlo, a bez njeg' devet puta gore.
S "Tamnim vilajetom" na početku i "Svijetu se ne može ugoditi" na kraju, ova zbirka daje odlično zaokruženu sliku razvojnog puta narodne priče. Od priča o postanku kosmosa ukorenjenih u ranoj slovenskoj mitologiji, preko svetosavskih do legendi o Ćosu, čitalac dobija ne samo uvid u običaje i način razmišljanja svojih predaka, već i odgovor na mnoga savremena pitanja.
Uprkos evidentnom društvenom napretku i razvoju stila pripovetke kroz vreme, osnovni problem kojim je narodni stvaralac zaokupljen ostaje pitanje sreće i ostvarenosti u širem smislu, koje u krug povezuje i manje srodne pripovesti.
Izbor je primeren svim uzrastima i svakom pojedincu u svakoj tački istorije. Nema čitaoca koji u noj neće naći bar gram pouke ili smeha. Sve su to priče koje smo mogli čuti pred spavanje, a mnoge su vremenom prerađene u "savremene" legende ili viceve.
Vredi ovu zbirku imati na polici, i vredi vraćati se i listati je povremeno, čak i kad osetimo da smo je prerasli.
Pri ovom čitanju najviše sam uživala u priči: Sedam Vlašića, zbog neočekivano toplog epiloga.
U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi.
Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.
Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.
Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.
Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem na sat. Od njega saznajemo da
Časovnici ubijaju vreme.
i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.
(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)
Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.
Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.
Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.
Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:
Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.
Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bue objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica.
Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.
Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.
Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.
Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.
Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.
Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari.
Šest lica - Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica - nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji. Na samom početku Pirandelo naglašava šta je važno: utisak, privid. Igra se percepcijom. Čak i u didaskalijama (koje su prividno samo predlozi, budući da ih je nemoguće zaobići), ključem dela imenuje utisak da se nalaze pred nepripremljenom predstavom. To što je u didaskalijama naznačeno da se zavesa ne spušta poništava granicu između publike i pozornice: zavesa je veo, simbol štita pre nego štit.
"Tražimo ovde jednog pisca."
"Bilo kakvog."
Pisac nije nužno i autor. On je provodnik između ideje i publike, ne tvorac. Šaptač u grotesknoj igri uloga (kako se, divne li veze!, zove i komad pomenut na početku drame) postaje pisac, ali to njega ne čini autorom. Pirandelo se ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta. (Da li je terminologija temelj? Šta je teatar bez teorije?)
Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas. (Ovo jeste komedija, jer se završava smehom!)
Likovi jesu manje "realni" od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji s Direktorom razvijaju tezu da to što nisu na stranama knjige ne znači da nisu lica i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.
Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost.
U vrtlogu paradoksa i groteski jedan od likova, "Sin", kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima, delu i umetnosti uopšte:
Pustite me da odem, molim vas! Pustite me! Ja neću ništa da predstavljam!
Ne želi da se završi, već da nije ni započet. Upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih.
Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe.
Ne samo na pozornici, već i u životu, čovek prečesto uzima samo ono što mu je dodeljeno. "Sin" odbija da se pokori teatru, odbija da bude dodeljen glumcu jer bi ga to učinilo marionetom, još jedan stepen daljom od istinitosti. Ostala lica naivno (i sudbinski) tragaju za ostvarenjem preko glumaca, iako gluma samo oduzima autentičnost. Otvara se pitanje da li glumac postaje lik, ili lik postaje glumac.
Paradoks odnosa forme i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:
Svako od nas - vidite - veruje da je "jedan", a nije tako: on predstavlja "mnoge", gospodine, "mnoge", prema svim mogućnostima bića koja su u nama.
kaže lice sa u vidu maske fiksiranom jednom definišućom emocijom!
Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno ne umire više!
Osim pitanja da li to pisac nije čovek, ili je i kao čovek samo oruđe, ovaj krik/ poklič naznačava i problem perfekta, priče i pripovedanja: realnost današnjice je sutrašnja iluzija, koji se razvija u odnosu lika i glumca. Lica imaju samo realnost - jer nemaju sutrašnjicu. Majčin vrisak Događa se i sada, događa se stalno! pokreće lavinu pitanja o vremenu unutar umetničkog dela u sukobu s realnim vremenom (i koje je vreme tu realno uopšte?!). Sve je krug, sve se uvek iznova događa; svaka priča je večita i osuđena na ponavljanje: iako je prvo, "pravo", "originalno" vreme priče prošlo, ono unutar realnog vremena stoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti.
** Delo u naslovu ima šest lica, iako se na probi pojavljuje njih sedmoro. Madam Pače, koja dolazi kad se ostvare uslovi, ne traži pisca. Ona postoji nezavisno od mašte autora, jer potiče iz realnog sveta, tj. iz onog njegovog dela najbližem glumi. Ona jedina ima vlastito ime, što je u neku ruku paradoks. Pojedinci su svedeni na po jednu masku, dok tipični prestavnik profesije polaže pravo na individualnost. Pojedinci se bore za mesto u teatru, a Madam Pače postoji. Još jednom se posle grubog prodora u suštinu pozorišta čitalac nalazi pred nedorečenim. **
Kraj nam ostavlja upitnik, a pitanje treba da formulišemo sami.
Najbolje prikazan lik: Direktor
Najdraži lik: Sin
Uz čitanje slušati: Lanu Del Rej
(s komentarima profesora Albusa Dambldora)
Čak i ako vas ne zanimaju Bidlove priče za decu, podstaknuti knjigom Rite Skiter pokušaćete da preko komentara odgonetnete Dambldora. Uspećete, onoliko koliko je to s ličnošću poput njegove moguće.
Zbirka sadrži pet čarobnjačkih bajki:
1. Čarobnjak i skakućući lonac
2. Vrelo velike sreće
3. Veščevo kosmato srce
4. Baka-zekonja i njen Cerekajući panj
5. Priča o tri brata
Dambldorovi komentari pomažu da se razotkrije drevno (i naivno) čarobnjačko poimanje viših nivoa magije, poput tajne dugovečnosti, čovekoljublja ili menjanja oblika. Međutim, u tumačenje bajki svaki čitalac unosi deo svog iskustva, pa tako ja komentar na priču Čarobnjak i skakućući lonac imam da dopunim teorijom o magiji pohranjenoj u samom loncu, koji svoju "normaloljubačku" prirodu nameće vlasnicima.
Vrelo velike sreće ću čitati svojoj deci. Neće im proći lakunoć bez nje, dok je ne shvate.
Veščevo kosmato srce jeste sirova (i možda tačnija) verzija "Lepotice i zveri", s najsnažnijom poukom od svih, sadržanom u Prvom zakonu magije:
Ne petljajte se s najdubljim materijama - izvorom života, suštinom bića - ukoliko niste spremni na najekstremnije i najopasnije posledice.
Priča o tri brata obrađena je u romanu "Hari Poter i relikvije smrti", a Dambldorov komentar iz ove zbirke kao novinu donosi jednu od njegovih karakterističnih misli:
Ljudi imaju dar da izaberu tačno one stvari koje su najgore po njih.
Znamo da je Dambldor izabrao Kamen, prezreo Smrtoštap, a Ogrtač prosledio nasledniku trećeg brata, izborivši se na taj način s oličenjem zla svog doba. Da li ovaj komentar znači da se opšte i lično dobro uvek potiru?
Uz čitanje slušati: Harry Potter OST, nararvno.
Madam Pins, naša bibliotekarka, rekla mi je da je (knjigu) gotovo svakodnevno "vucaraju, balave po njoj, uopšteno zlostavljaju" - što je veliki kompliment za bilo koju knjigu.
Ne volim sportove s loptom. Ne mirišem ih, uopšte, zapravo. A volim Hogvorts i sve što je u vezi s njim. Zato sam ovu knjigu otvorila željno, iako ne bez rezervi. (Čitala bih isto tako i o Akademiji Bobatons, iako ne volim Francusku, jer je preko Tročarobnjačkog turnira povezana s Hogvortsom.)
Pravog ljubitelja kvidiča zainteresovaće već sami nazivi poglavlja:
I - Razvitak letećih metli
II - Starinske igre na metlama
III - Igra iz Kvirdičke močvare
IV - Dolazak Zlatne skrivalice
V - Antinormalske predostrožnosti
VI - Promene u kvidiu od četrnaestog veka
VII - Kvidički timovi Britanije i Irske
VIII - Međunarodno širenje kvidiča
IX - Razvitak trkačke metle
X - Kvidič danas
Ne-toliko-pravog ljubitelja ovog sporta obradovaće naizgled uzgredni podaci o čarobnjačkom (i normalskom, kad se razmisli) društvu koji se u istoriji najpopularnije čarobnjačke zanimacije ogledaju ili provlače između njenih redova, poput začetka borbe za zaštitu životinja ili pitanja prava glasa za žene.
Obožavaoci sportskih statistika biće zadovoljeni uvidom u Arhiv Odseka za magijske igre i sportove, u kojem je navedeno sedam stotina različitih vrsta faulova u kvidiču, i svi su se odigrali tokom finala prvog Svetskog prvenstva 1473. godine, dok će se obožavaoci laganog humora Roulingove slatko nasmejati anegdotama o kvidičkim timovima, nalik na onu o Čadlijskim topovima, čiji je moto "Pokorićemo sve" 1972. promenjen u "Držimo palčeve i nadajmo se najboljem".
Uz čitanje slušati: Harry Potter OST, naravno.
Onaj koji je sad sedeo prekoputa gospodina Goljatkina bio je užas gospodina Goljatkina, bio je stid gospodina Goljatkina, bio je noćašnji košmar gospodina Goljatkina, jednom rečju bio je glavom gospodin Goljatkin.
Čovek koji se ohrabruje ukazivanjem sebi na tuđe nedostatke, iz halucinacije u relanost priziva dvojnika koji bi ga dodatno ponizio. Čitaocu se u trenutku razdvajanja Goljatkinovog na dva po formi identična službenika nameće rezonovanje u dva smera - ili se rascep zaista, fizički, dogodio (što bi bilo čudesno), ili se udvajanje odigrava u Goljatkinovom umu koji ne može da se nosi s poniženjem (što bi priču smestilo u domen čudnog). Fantastika* zadržava svoju punoću, ali se opravdava užasom i stidom protagoniste, čime se i junak i čitalac uvlače u kovitlac pretpostavki koje im pisac ostavlja, verujem, smejući se.
Divljenje prema Dostojevskovoj snazi raste sa svakim paragrafom u kom pobeđuje i tlači plod svog pera. Maestralna (jeste izraz malo kliše, ali jesu maestralna!) i maestralno tempirana poređenja i pojašnjenja situacija čine da čitajući do samog finala balansiramo na ivici sažaljenja prema junaku. Stvoren da zadovolji sadističku maštu svog tvorca,
Naš je junak veoma voleo da sam sebe opravda u svojim sopstvenim očima raznim neoborivim razlozima i da na taj način potpuno umiri svoju savest.
Čim se čitalac upita na šta mu liči ponašanje pisca prema Goljatkinu, dobije:
Naš je junak sad bio, ako se to može uporediti, u položaju čoveka s kojim se zabavlja neki obešenjak, i od šale kradom baca na njega svetlost ogledalca.
Ne stigne ni da razmotri prelazak iz udobnosti prezira na igle sažaljenja, kad ga Dostojevski počasti nepremostivom karakternom mrljom:
Gospodin Goljatkin je čak počeo pomalo da se kaje što je branio sebe i svoje pravo i zato pretrpeo neprijatnosti.
Goljatkina je teško pravdati, čak i ako se u obzir uzme mogućnost da je zaista bolestan. Goljatkin čak nije ni od likova koji nam, prezrenja dostojni i neopozivo prezreni, u nekom trenutku postanu simpatični, iako njegov dvojnik jeste. Goljatkin je vrsta slabića koju svako biće s bar tri zdrava pršljena u samopoštovanju želi da ošamari.
Šta je to čvrst karakter?... i čemu da se on sad spominje?
Slikanje čistih i snažnih ličnosti nije teško: uzmeš ideal i daš mu ime. Ono što Dostojevskog čini velikim (u ovo slučaju, bar) nije izmišljanje junaka s kojim bi se čitalac poistovetio (jer, ni to nije toliko teško - uzmeš prosek i daš mu ime), već stvaranje samo prezrenja dostojne beskičmene krpenjače od nedostataka čija će priča biti, uprkos osobinama likova, voljena i neizostavno pročitana do kraja.
Uz čitanje slušati: Solstafir
_______________________________________
*Detaljno tumačenje pojmova fantastično, čudno i čudesno, potražite kod C. Todorova.
1. Noćna straža
Dolazi kao odgovor na iščekivanje podstaknuto poslednjom rečenicom Poslednje straže.
Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Svetla.
- Noćna straža
Priloženi tekst sumnjive je prirode za poslove Tame.
- Dnevna straža
Kao i sve prethodne, ima strogo utvrđenu strukturu, od odobrenja Straža na prvoj strani do naziva poglavlja objedinjenih atributom koji upućuje na prirodu priče.
Deo prvi - Sumnjivi (Mutni, Smutni) ciljevi
Deo drugi - Smutna (Sumnjiva, Mutna) vremena
Deo treći - Mutni (Sumnjivi, Smutni)poslovi
Kao i prethodne, ali otvorenije i grublje, razmatra odnos država - zemlja - narod.
Ljudima je sasvim svejedno da li će umreti od socijalističke discipline, od demokratske slobode ili od borbe za bolje sutra.
Iako ima više podataka o svetu Inih, čini se da se Lukjanjenko - pisac fantastike umorio i tastaturu prepustio Lukjanjenku - realisti.
- U Evropi je prihvaćeno mišljenje da uvek i svuda postoje najmanje dva puta, pritom je jedan dobar a drugi loš. U Aziji pak znamo da puteva uopšte ne mora biti, a može ih biti i beskranjo mnogo, ali ni to ne znači da će makar jedan ispasti dobar.
- Ja u Rusiji živim - odgovorio sam. - To nije ni Evropa, ni Azija. Puteve uopšte nemamo, samo strane sveta, ali to nas nikada nije zbunjivalo.
Možda se i nije umorio, možda nije ostao bez inspiracije za priče o vampirima i magovima. Možda je samoj priči postalo neophodno da se pozabavi ljudskom stvarnošću - budući da se proročanstva tiču isključivo ljudi. A možda je, što meni zvuči najverovatnije, Nova straža posvećena sedmom nivou Sumraka.
Kao i prethodne Straže, Nova nudi gurmanski raspoređene začine od simbola i uzročnosti koji upotpunjuju doživljaj priče. Primećuje se, na primer, da Anton ima sve manje vremena za slušanje muzike kako se petoknjižje bliži kraju. (Priča se približava ljudima, dok je Antonova veza s ljudskim u sebi sve tanja.)
Najbolje prikazan lik: Tigar
Najdraži lik: Arina
Uz čitanje slušati: Пикник i Motor-Roller
**
Ovo je moja zemlja. Koliko god da mi spaljuju kuću, ona opet iz zemlje izrasta.
Veštica govori o sebi, o vešticama i veštičjoj vezi sa zemljom, ali ja u njenim rečima vidim svoj doživljaj moravskog blata. Možda je Lukjanjenkovo delo univerzalnije nego što bi se pri prvom čitanju reklo. A možda sam i ja veštica.
**
1. Noćna straža
Četvrta knjiga o Inima briše granicu između bajke i stvarnosti potvrđujući legendarnog čarobnjaka Merlina kao istorijsku ličnost. Međutim, Lukjanjenkov Merlin, za razliku od Diznijevog, sve je samo ne dobrćudni bradonja.
Napomene s prve strane
(Priloženi tekst prihvatljiv je strani Svetla.
-Noćna straža
Priloženi tekst prihvatljiv je strani Tame.
- Dnevna straža),
kao i nazivi poglavlja
(Deo prvi - Zajednička stvar
Deo drugi - Zajednički neprijatelj
Deo treći - Zajednička sudbina),
najavljuju nelagodno razrešenje odnosa između Svetlih i Tamnih. Čitalac uči da nema jednodimenzionalne istine, i preispituje sve što je ikada usvojio o dobru i zlu.
Kroz Noćnu stražu prošli smo lako, uvereni da je pravda na strani Svetlih. Ako zbog Dnevne nismo prišli Tamnima, ni, povučeni Sumračnom, ciničnoj Inkviziciji, na kraju Poslednje straže zahvalićemo svim panteonima što smo ljudi, opterećeni samo ljudskim različitostima.
Najbolje prikazan lik: Anton
Najdraži lik: Semjon
Uz čitanje slušati: Kirila Komarova i Zoju Jaščenko
5. Nova straža
1. Noćna straža
(Ova bi trebalo da se zove Sumračna straža, kako bi se ispoštovala forma. To nije jedini "ustupak" prevodu, pa je zato najbolje čitati ih u originalu. (Kao i sve druge knjige, uostalom.))
Priloženi tekst nije od značaja strani Svetla.
- Noćna straža
Priloženi tekst nije od značaja strani Tame.
- Dnevna straža
Naj(su)mračnija od svih pet, Straža sumraka čitaoca upoznaje sa Inkvizicijom kao trećom ravnopravnom stranom u sukobu koji sve više liči na sport.
Nazivi poglavlja
(Prvi događaj - Ničije vreme
Drugi događaj - Ničije prostranstvo
Treći događaj - Ničija moć)
odgovaraju opštem osećaju uzaludnosti, pojačanom zaključkom koji ubija polet:
Svako dete sanja da postane velikan, dok se ne zapita zašto mu je to potrebno.
U okvirima glavnih priča utisnut je, uz ambijent praznog luksuznog naselja i siromaštvo samohrane majke, i bol pisca zbog propadanja maternjeg jezika, u koji se poput krpelja zabadaju anglicizmi.
Jednostavni ali efektni, kratki a sveobuhvatni opisi (poput
Uzrast kupača je bio takav, da devojčice više nisu vukli za kike, a zašto su im devojčice potrebne, još nisu razumeli.)
čine ovu knjigu prijatnom, uprkos (su)mračnom sadržaju.
--- Obratite pažnju na detalje, na skoro neprimetne veze naziva bendova koje junaci slušaju sa događajima koji slede. Oprezno razgrćite granje i šiblje od reči, da u nemaru ne previdite neki trag. I ne brinite, ništa što do kraja naučite ne može da vas pripremi za odgovor - ako je s Lukjanjenkom nešto sigurno, to je šok odgonetke.
Najbolje prikazan lik: Anton
Najdraži lik: Las
Uz čitanje slušati: Zoju Jaščenko i grupu Белая гвардия
5. Nova straža
1. Noćna straža
Drugi deo petoknjižja prikazuje granicu između Straža iz ugla Tamnih, iako Anton Gorodecki ostaje "najglavniji" junak. Jednakost između vojnika Svetla i Tame, kao i neopredeljenost autora, vidi se već na prvoj strani, koja se ni po čemu ne razlikuje od prve strane Noćne straže.
Priloženi tekst odobren je za distribuciju,
jer je koristan strani Svetla.
- Noćna straža
Priloženi tekst odobren je za distribuciju,
jer je koristan strani Tame.
- Dnevna straža
Ono što Svetli nazivaju samoživošću, Tamni smatraju pravom na slobodu. A nesebičnost kojom se Svetli ograđuju Tamni odbacuju kao licemerje.
Zatim su se podelili na Svetle i Tamne. Svetli su verovali da niko nema pravo da im uništava život i da je davanje najvažnije, čak i kada oni koji primaju nisu vredni toga. Tamni su verovali da bi trebalo da žive slobodno i da svakom pripada ono što uzme od života i ništa više.
Ako Noćnu stražu odredimo kao knjigu o Svetlima za neopredeljene, ljude i Tamne, Dnevnu čitamo kao manifest Tamnih namenjen ljudima, neopredeljenim i Svetlim Inima, sa nekoliko stotina stranica konteksta.
(Struktura je ista:
Prvi događaj - Dozvoljen pristup neovlašćenim osobama
Drugi događaj - Stranac među Inim
Treći događaj - Još jedna sila)
Kroz "velike", fantastične događaje provlači tipično rusko moralisanje; namerno uprošćene naznake socijalnog romana utiskuje u okvire "važniih" delova priče. Definisanjem Lukjanjenka samo kao pisca fantastike poreklo bi se ono što njegovu fantastiku čini snažnom - neprekidan (više ili manje suptilan) dodir sa "stvarnim" životom i poražavajuće slovenski realizam.
Najbolje prikazan lik: Zavulon
Najdraži lik: Alisa
Uz čitanje slušati: Visockog, Burkina, Kipelova, Voskresenie, Nautilus Pompilius
5. Nova straža
Izuzetan izbor! Oduševljena sam skoro svakom pričom. Čitala sam je brže i sporije, vraćala se na neke delove i preletala preko njih pri narednom pročitavanju, divila se jeziku i utapala u karakterima. Preporučila bih je četrnaestogodišnjoj sebi.
1. Milorad Pavić - Dopis časopisu koji objavljuje snove
Odlična!
2. Aleksandar Tišma - Hiljadu i druga noć
Nelagodna.
3. Milorad Pavić - Zapis na konjskom ćebetu
Priča u priči u priči u priči. Ponavljanje mita. Levo kao (sopstvena) budućnost, kao smrt i žena, desno kao (tuđa) prošlost, regresija ka božanskom. Formulom kao što je poznato pretpostavlja da čitalac zna, ili veruje da zna o postanju i propasti.
4. Bora Ćosić - Zanat svečarski u novim uslovima
Svečarska umetnost, velika veština traćenja vremena u istorijske svrhe, definiše se kroz posledice u priči koja je stvarnost.
5. Danilo Kiš - Verenici
Rasteže granice autobiografskog do stapanja sa trećim licem.
6. Danilo Kiš - Ulica divljih kestenova
Jako lepo (i jako tužno - to ne ide odvojeno) tkanje od simbolike biljaka.
7. Đura Papharhaji - Utorak uveče
Vrlo zanimljivo. Personifikacije "izlaze iz knjige", postaju deo realnog (poimanja) sveta.
8. Mirko Kovač - Otac i njegove reči ILI Nebeski zaručnici
Kad pisac kaže da je priča istinita naslućujem prevaru, jer istinite priče nema, ona to tek treba da postane!
Slažem se i ne slažem. Ima raznih istina, pa i u priči.
9. Filip David - Priča o turskom časovničaru
Klatno i Brojčanik su progonitelji, dželati. Njihova srca su mera za vreme.
Nije priča za decu. Nikako nije priča za decu.
10. Oto Tolnai - Iksion, mala veverica
Vrtoglava kao staklena vrata i nastup debeljka zaglavljenog u njima. Ne sviđa mi se.
11. Jovica Aćin - Lažni bibliotekar
Jeste (primerenija nego druge iz ove zborke) za decu.
12. Milica Mićić Dimovska - Poslastičareva smrt
Nije izmišljotina ono čega se živo sećaš.
Mučna, pretopla i teška kao topljeni karamel-preliv za kolače.
13. David Albahari - Kraj detinjstva
Interesantno.
Možda duboko, možda eksperiment sa rečima bez istinskog značenja i smisla i veze.
14. Svetislav Basara - Opšta mesta
Pristojna. Neprimerena.
15. Radoslav Petković - Kratka istorija besmrtnika
Zabavno!
16. Mihajlo Pantić - Događaj u botaničkoj bašti
Fino. Kao "Ubistvo Rodžera Akrojda", sažetije. I bolnije, možda baš zbog toga.
17. Vladimir Pištalo - Milorad Pavić: Izabranik
Priča u priči, kao ime pisca unutar (pravog) imena pisca. Odlično.
Lako bih poverovala da je autor Pavić. Ima njegovu zagušljivost i neizbežnost.
Lepa.
Preporučila bih je četrnaestogodišnjoj sebi. Ali nikad nekom drugom četrnaestogodišnjaku.
Možda starim, pa me trese majčinski instinkt. Možda postajem svesnija uticaja koji su na mene imale knjige kojima sam kao dete zatrpavala uzglavlje.
Ovo je lektira za osmi razred. Ja sam u tim godinama već bila kod Hemingveja, pošto sam kao jednocifrenogodišnja prešla "velike Ruse". Ali, to sam ja. Ne bolja, samo drugačija od vršnjaka. Drugačija na način koji svom detetu ne želim. Zato ovu zbirku ne smatram primerenom uzrastu kom je nametnuta.
Majka Hrabrost
