Dragutin Ilić - Posle milijon godina

Posle milijon godina - Dragutin Ilić

1. Ne volim SF.

2. Ne volim dramu.

3. Ovo je najbolja priča koju sam pročitala ove godine.

 

Dragutin Ilić je na trideset stranica izatkao univerzum za kakav su potonjim autorima trebali tomovi.

 

Drama oslikava sukob između evoluiranog Duho-sveta i dva preživela primerka Čoveka, a zaplet je zasnovan na nemogućnosti Duho-sveta da oseti i razume ljudske krajnosti - ljubav i mržnju.

 

Razlike u pogledu na svet odnose se na sposobnost/nesposobnost likova kao predstavnika vrsta da prihvate društveno-prirodnu situaciju. Najizraženije su u pesmama koje oni pevaju. Čovek se osamljuje da bi tužio nad svojom i sudbinom ljudske vrste (Svršetak tvoj leži u začetku; a prostor između njih? Nema ga), dok Duho-svet peva u horu, i to uvek neku himnu savršenstvu i svojoj nadmoći (U svemoći sve možemo, skrivenoga nema više).

 

** Rečenicu koju izgovaraju Merkurijanci, Svaki koji žedni za naukom ima prava da što šta ukrade, osetila sam kao pravu proročku, budući da takvo razmišljanje nije retkost u našem svetu, tek dvesta godina udaljenom od Ilićevog. Ono što je on video u dalekoj budućnosti sveta bez Čoveka, dogodilo se mnogo ranije. Nije nam trebalo "milijon" godina da izgubimo ljudskost. Žao mi je preostalih, malobrojnih, primeraka.