O promašaju

    Nije mogao da se otrese teskobe koju je na njegovim kapcima ostavila minula noć. Svi snovi su imali ukus rđe i prašine, i svi su bili sećanja. Dugo se umivao, trudeći se da ne gleda u ogledalo. Bojao se da će odraz ličiti na potištenog dečaka iz prvog sna, koji je na izazove vršnjaka uvek odgovarao: „U pravu ste, ne smem". 


    Setio se šibe vetra na obrazima, zastrašujuće slobode u kostima... i parališućeg „a šta ako se lanac otkači?" koje ga je sprečilo da dohvati tu igračku na ringišpilu. A da je samo pružio ruku...


    Grubim peškirom istrlja lice, krvnički, kao da se tako može sastrugati stid. Skuvaće jednu „tursku" da se povrati.


    Miris kafe doneo mu je šarene note drugog sna, koji se poput letnjeg pljuska svalio na oznojene jastuke. Našao se na proslavi mature, sam, okružen preterano veselom svetinom. Svetlosiva košulja sa velikim tamnim krugovima ispod pazuha samo je doprinosila nelagodnosti. Majka mu je izabrala tu košulju... Da joj se samo suprotstavio! A možda – možda ni to nije dovoljno želeo...


    Treći san ga je progutao već smrvljenog. Bačen pred staklena vrata najmanje kancelarije u zgradi, po navici je proverio da li je lepo zakopčan. Osmehnuo se, zadovoljan savršeno neupadljivim izgledom koji je negovao godinama. Uredno podšišan, tankih usana i očiju obične boje, bio je od onih činovnika koji se lako stapaju sa inventarom. „Na gornjem spratu se lakše diše", rekla mu je spremačica tog jutra. „Šta čekaš – konkuriši!" Odmahnuo je glavom na svoj uobičajeni, skoro uvredljivo pristojan način i vratio se papirima. Zašto bi rizikovao? Već ima sasvim dovoljnu platu za svoje potrebe. Uostalom, na gornjem spratu ima i više odgovornosti...


    Otvorio je i novine, u naivnom pokušaju da spreči ponovno proživljavanje narednog sna. Primetio je da neko sa njenim devojačkim prezimenom izdaje stan u njegovom naselju. Broj telefona mu se učinio poznatim...


    Poslednji san mu je seo na grudi kao đavo iz narodnih priča. Setio se krutih mirisa buketa koji su mu grizli nozdrve i tamjana od kog mu je jezik goreo i svadbarskih zvukova čije su mu boje rastakale želudac. „Pruži sreći priliku da deluje, usudi se", govorio mu je otac. Možda je trebalo više da mu veruje... Ta nedelja je bila naročito sparna. Probudio se u zoru, obukao kao da mu je mesto na listi zvanica i teškim, tromim korakom krenuo ka crkvi. Već pripiti svatovi su punili dvorište i čašćavali Cigane na kapiji. Video je i mladoženju - srećnika – prokletnika – čoveka čiji će osmeh ugasiti da bi vratio svoj. Reći će joj danas, mora. Ne sme i nju da izgubi. Gledao je kako nevoljno ulazi u crkvu, kako onog stranca nekako gadljivo uzima za ruku, kako se s mukom smeši kumovima i rodbini. Sa dlanova mu se cedila jara. Nesposoban da joj se obrati, odjednom bez trunke volje da se bori, uputio je nemo izvinjenje šlepu njene haljine i napustio venčanje. 


    Odlučan u nameri da zaustavi navalu prošlih promašaja, uključio je televizor i otišao do prozora.


    „Usudi se da iskočiš iz šablona! Novo, osvež-" 


    Ne sačekavši da čuje da li je reklama bila za dnevne uloške ili energetsko piće, ni po čemu poseban činovnik sa jučerašnjim novinama u ruci napustio je svoj bezlični stan u prizemlju. Konačno siguran da želi da se menja, da želi da bude izvan okvira u koji je sam sebe stesnio, sa osmehom nekoga ko ima sve odgovore zakoračio je sa trotoara.


    Video je vrelinu koja izbija iz šahta, i ritam sunčevih prstiju u kosi čistača ulice. Video je drvo umotano u već posiveo sneg i sve nijanse crne na kaputima prolaznika.

Trenutak pre izgužvanih sirena, povika, sevanja u plućima i konačnog zamračenja, video je da ipak nije bio u pravu.