Povodom jednog njega (Književno veče, utisci)

Pogled mi zaklanja žena s kosom kao tek raspakovane nudle, zvonjava nečijeg mobilnog (pitam se kako ne prepoznajem bar bend, ako ne pesmu) i težak miris neopranog muškarca. Želim da odem, ali me jedan važan osmeh sprečava. I obećanje udobnog posle.

 

Malograđanin i snob u meni škrguću psovke jedan drugom dok me soba puna iščekivanja umara. Posle se čini sve daljim. Grizem usnu. (Na zubima ostaje karmin. (K'o da je bitno.) Hoću napolje.)

 

Rečenice liče na one. Sećam se glasa, izraza lica. Dišem.

 

Predah između aplauza ispunjava čovek. Trom kao da zaboravlja kako se hoda, više se slučajno no svesno zaustavlja. Knjiga je mala za njegove nezgrapne šake.

 

Mišica napregnutih kao da drži olovo bojažljivo razdvaja listove.  Struže očima zvuk sa papira, strugotine se zavlače u bore. Grči se i menja u prećutkivanju tuđe pesme, opravdava je, ne dozvoljava da bude laž. I nije nezgrapan i trom – velik je.