Prerazmišljavanje

Pa ja sam se toliko puta dosad bolje oglednuo, jasnije video u tuđim ispovestima no u sopstvenim, u knjigama tuđim, koje sam zaticao pokatkad na stolu potklobučenom od vlage.

Dedinac mi šapuće o meni, o svojoj prošlosti koja je moja iako neproživljena, glasom kišnim, insomničarski pospanim. Drži me između jave koju ne volim i snova kojih se bojim.

O, svud je bolno i dobro na ojačalom suncu!

šapatom samrtnika viče i ja mu verujem.

Nebo je ogomno Sunce! .. I belo je, i crno je. Izdubljeno nad nama: oko izgorelo od sopstvenog sijanja.

Njegovo Sunce ne daje život, samo ga osvetljava i zasivljava, obezbojava - čini stvarnim, ako je stvarnost bol. (A šta bi drugo bila?)

Sklanjam se od Sunca i ljudi, a kad se zateknem sam u pomrčini sobe nemoć me slomije i spopadne me čama, bolest najgora.

Ni slutio nisam da s umiranjem jave i snovi lagano prestanu... i da pri nestajanju snova i zbilja sama izgubi boje - u linije se pretvori.

U čami nestaju snovi, zlo Sunce pobeđuje i razobličava; dosada je bolest i Sunčev saveznik. Zarobljenik to Sunce što sve poriče i doziva i mrzi, ono ga ne greje, već sažiže.

Zato beži u mrak. A tamo - tamo ga čekaju tuđe misli, tuđe smrti koje mora da zapiše, guše ga, bude ga jekom i suzama, pobeđuju.

Ležim samac u tami,

pa velim:

- O, dugo, 

dugo je još do zore,

a mi smo teško sami!

On zna da pesme nisu njegove - iako sa njim i u njemu žive, otkidaju se od kostiju čoveka i naroda.

To nije moj dah u meni nego sve tuđa oticanja.

Ja sam ih iznosio, i ruke, i prste izoštrene, i nokte potavnele, grbinu, i krsta, grudi i mehove, i prozor-rebra, ova prozirna, ova rasklaćena, ova savita i jadna rebra. I srce što je oteklo.

Slobodan čovek je čovek (iako broj, uvek smo broj samo to na slobodi zanemarimo), čoveka Sunce ne kolje zracima. Zove ga žutim vlasima kao nedoljubljena žena u zavičaju.

Zora me u snu zatekla. I sad mi u prozore lupa, san da razbije! Sunce je, kaže mi, pokrenulo zemlju i vodu, i čoveka, i nebo celo.

Ta ptica dodirnuće sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja čujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.

Najdraži stihovi iz (možda, neodlučna sam još) omiljene pesme:

NOĆ DUŽA OD SNOVA

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!

Pođem li, pod hodom mojim zračna se staza stvara

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,

i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven

Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još seva,

i sav sam od mesečine i od Sunca saliven

...I pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja!

Volim je zato što je jedina vedra u čitavoj knjizi, ali melanholično vedra, kao jedan od onih sivo-sunčanih dana u koje se jednako plače i oživljava.