Ovo nije o ljubavi

Krene iz grudi. (Sve odatle počinje, zar ne?) Krene i ne staje dok ne postane jedino na šta mislim, jedino što jesam i u šta verujem. Onda se umiri. Ostane da tinja ispod osmeha, kao (klišea li!) ugašeni vulkan ili sećanje ugašenog vulkana. Završava se na koži, crveno poput sramote, i modro. Predugi trenutak pred smrt peče k'o promrzlina sa zimovanja i komada udove pregorele od jastukom zagušenog vriska.

 

Bol se ne preživljava. Posle bola si neko drugi. Upoznaješ novog sebe kroz novi bol.