Milovan Danojlić - Da mi je znati

Da mi je znati - Milovan Danojlić

Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca "malim" osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka.

 

Pesme "Miris zove", "Dunja" i "Neprodati hleb" ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze.

 

Šuma kad hukne, njeni uzdasi

Sami u sebe ko da utonu.

Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama samo nostalgiju.

Stojimo pokraj sivoga plota,

na granici između dva života.

U pesmi "Ograda na kraju Beograda" vidim deku koji je davno došao u tuđ grad kako unucima priča o čežnji u šuštanju kukuruza, dok oni čekaju poentu koja ne stiže i smoreni odlaze po sladoled kad im konačno da pare. Žalim istinsku neshvaćenost, a nje je puna svaka Danojlićeva pesma.

 

Vetrova pesma je tužna, al' on je nikad ne menja;

To je svirka večnog sećanja i večnog pronalaženja.

 

Želje o kojima peva su želje odraslog, umorenog čovaka:

Živeti kraj dobre pijace,

I izvorske vode pijaće,

Imati bar jednog prijatelja - 

To mi je želja.

 

Drveće o kom peva vidi očima melanholika; proleće nastupa za drugu decu, ne za neuhranjeno srce Pepa Krste:

Gle: jedna grana u vrtu drugu od snega briše!

 

Ima i vedrih, optimističnih stihova, koji nasuprot većem delu zbirke pokazuju da u pesniku, dublje od svake melanholije, postoji blistava žila smeha.

Život je proleće sa pčelom na svetu.

Iako su "Proglas dečje republike", "Kako šeta stari profesor", "Gde je Cica" i još nekolicina prave pesme za decu, one ne menjaju opšti utisak koji zbirka ostavlja. A to je da je nju pisao sumoran čovek u više ili manje uzaludnoj potrazi za neproživljenim detinjstvom.